Marko Selaković

Blog o društvenim pojavama, odnosima s javnošću, ali i ličnim i profesionalnim dilemama i razmišljanjima autora.

Granice radoznalosti

selak | 13 Decembar, 2008 20:46

Današnja prepiska sa jednom koleginicom podstakla me je da sa vama podelim svoju dilemu: da li je radoznalost u ovom poslu poželjna ili nepoželjna osobina i gde je granica profesionalno korektne radoznalosti?

 

Naime, logično je da se principi rada klijenta i njegova organizacija poslovanja moraju upoznati. Neretko kažem da su savetnici za odnose s javnošću kao advokati: moraju znati sve jake i slabe tačke organizacije koju savetuju, kako bi izabrali odgovarajuće strategije za korigovanje nedostataka (naravno, onih koji se daju korigovati lepezom komunikacijskih aktivnosti) i prevenciju potencijalno kriznih situacija. Ako iskrenog odnosa nema - ne može se garantovati da će strategija da ostvari željeni rezultat.

 

Drugo pitanje je što nemali broj koleginica i kolega nema direktan pristup top menadžmentu i što ne može niti da saznaje informacije iz prve ruke, niti da obezbedi kratko reakciono vreme u situacijama koje zahtevaju urgentan odgovor. Dosadašnje iskustvo pokazalo mi je da su krizne situacije izbijale jedino tamo gde nije postojao otvoren odnos po pitanju stanja stvari unutar sistema, ili tamo gde se komunikacija sa donosiocima odluka vodila preko "druge ruke". Dakle, ako imate direktan uvid u poslovnu strategiju i njene dobre i loše strane - možete oblikovati i komunikacijsku strategiju na adekvatan način (ne treba smetnuti s uma da je krajnji cilj komunikacijskih aktivnosti ostvarenje odredjenih poslovnih ciljeva kompanije/sistema).

 

Sa druge strane, dobar deo kolega postavlja se u poziciju pukog izvršioca, odnosno "vernog sluge" top menadžera. Takav pristup, naravno, implicira da se informacije selektivno i dozirano serviraju, kao i da ne postoji jasan uvid u slabosti sistema. Nemanje pravovremenih i valjanih informacija u urgentnim i kriznim situacijama obično ima katastrofalne implikacije po reputaciju kompanije. Odakle, ako se sve ovo zna, onda potreba za takvim pristupom?

1. Mnogi poslodavci i dalje stoje na poziciji da je PR = Prava Riba, i ništa više od toga. Njihova stvar, svako politiku svoje organizacije koncipira na sopstveni način. Nekorišćenje svih mogućnosti koje odnosi s javnošću pružaju jesu problem za našu branšu, ali su i mnogo veći problem za same poslodavce.

2. Mnoge kolege idu principom "lakše konju bez samara" i ne žele da preuzimaju odgovornost, što uključuje i pridržavanje sledećih načela: "ne pitaj ništa ako ne moraš" i "ne odgovaraj na pitanja koja ti nisu postavljena". Iako nema njihove formalne (i suštinske) odgovornosti za neuspeh tako postavljenih komunikacijskih strategija, postavlja se pitanje njihove etičke odgovornosti - da li je profesionalno odgovorno imati takav pristup prema klijentu ili top menadžmentu?

3. Traženje neprijatne informacije od strane menadžera za odnose s javnošću često se interno smatra smrtnim grehom. Dakle, pitanje koje se postavlja je: koja je granica u postavljanju "nezgodnih pitanja" unutar kuće i da li ta granica uopšte treba da postoji? Naravno, ako imamo u vidu i etički kodeks i obavezu čuvanja poslovne tajne i poverljivih informacija, očigledno je da doza bojazni postoji. Pitam se zašto...

 

Živo me zanima vaše viđenje ovih problemskih pitanja i radujem se diskusiji koja će, uveren sam, uslediti. 

 
Powered by blog.rs