Marko Selaković

Blog o društvenim pojavama, odnosima s javnošću, ali i ličnim i profesionalnim dilemama i razmišljanjima autora.

Granice radoznalosti

selak | 13 Decembar, 2008 20:46

Današnja prepiska sa jednom koleginicom podstakla me je da sa vama podelim svoju dilemu: da li je radoznalost u ovom poslu poželjna ili nepoželjna osobina i gde je granica profesionalno korektne radoznalosti?

 

Naime, logično je da se principi rada klijenta i njegova organizacija poslovanja moraju upoznati. Neretko kažem da su savetnici za odnose s javnošću kao advokati: moraju znati sve jake i slabe tačke organizacije koju savetuju, kako bi izabrali odgovarajuće strategije za korigovanje nedostataka (naravno, onih koji se daju korigovati lepezom komunikacijskih aktivnosti) i prevenciju potencijalno kriznih situacija. Ako iskrenog odnosa nema - ne može se garantovati da će strategija da ostvari željeni rezultat.

 

Drugo pitanje je što nemali broj koleginica i kolega nema direktan pristup top menadžmentu i što ne može niti da saznaje informacije iz prve ruke, niti da obezbedi kratko reakciono vreme u situacijama koje zahtevaju urgentan odgovor. Dosadašnje iskustvo pokazalo mi je da su krizne situacije izbijale jedino tamo gde nije postojao otvoren odnos po pitanju stanja stvari unutar sistema, ili tamo gde se komunikacija sa donosiocima odluka vodila preko "druge ruke". Dakle, ako imate direktan uvid u poslovnu strategiju i njene dobre i loše strane - možete oblikovati i komunikacijsku strategiju na adekvatan način (ne treba smetnuti s uma da je krajnji cilj komunikacijskih aktivnosti ostvarenje odredjenih poslovnih ciljeva kompanije/sistema).

 

Sa druge strane, dobar deo kolega postavlja se u poziciju pukog izvršioca, odnosno "vernog sluge" top menadžera. Takav pristup, naravno, implicira da se informacije selektivno i dozirano serviraju, kao i da ne postoji jasan uvid u slabosti sistema. Nemanje pravovremenih i valjanih informacija u urgentnim i kriznim situacijama obično ima katastrofalne implikacije po reputaciju kompanije. Odakle, ako se sve ovo zna, onda potreba za takvim pristupom?

1. Mnogi poslodavci i dalje stoje na poziciji da je PR = Prava Riba, i ništa više od toga. Njihova stvar, svako politiku svoje organizacije koncipira na sopstveni način. Nekorišćenje svih mogućnosti koje odnosi s javnošću pružaju jesu problem za našu branšu, ali su i mnogo veći problem za same poslodavce.

2. Mnoge kolege idu principom "lakše konju bez samara" i ne žele da preuzimaju odgovornost, što uključuje i pridržavanje sledećih načela: "ne pitaj ništa ako ne moraš" i "ne odgovaraj na pitanja koja ti nisu postavljena". Iako nema njihove formalne (i suštinske) odgovornosti za neuspeh tako postavljenih komunikacijskih strategija, postavlja se pitanje njihove etičke odgovornosti - da li je profesionalno odgovorno imati takav pristup prema klijentu ili top menadžmentu?

3. Traženje neprijatne informacije od strane menadžera za odnose s javnošću često se interno smatra smrtnim grehom. Dakle, pitanje koje se postavlja je: koja je granica u postavljanju "nezgodnih pitanja" unutar kuće i da li ta granica uopšte treba da postoji? Naravno, ako imamo u vidu i etički kodeks i obavezu čuvanja poslovne tajne i poverljivih informacija, očigledno je da doza bojazni postoji. Pitam se zašto...

 

Živo me zanima vaše viđenje ovih problemskih pitanja i radujem se diskusiji koja će, uveren sam, uslediti. 

Komentari

Re: Granice radoznalosti

anam | 14/12/2008, 01:15

Mora postojati granica... "Nezgodna" pitanja se mogu postaviti samo odredjenim ljudima inasče je to rekla-kazala...bez obzira na poslovnu tajnost. Prevelika intimnost se uvek lupi o glavu...

Re: Granice radoznalosti

Ivana S. :) | 14/12/2008, 22:39

Radoznalost - stvar izbora mozda i karaktera. Zar ne? Kako u zivotu tako i u poslu, pri cemu mislim na bilo koju profesiju (posto sam ja padobranac u ovoj diskusiji). Mozda je bas to ono sto razdvaja uspeh od proseka - zapravo miks radoznalosti i sposobnosti da se informacije do kojih se na taj nacin dodje iskoriste na pravi nacin.
pozz

Radoznalost

Marko Selaković | 15/12/2008, 01:58

"Mozda je bas to ono sto razdvaja uspeh od proseka - zapravo miks radoznalosti i sposobnosti da se informacije do kojih se na taj nacin dodje iskoriste na pravi nacin"

Ovo apsolutno stoji i nepobitna je istina, koja u struci odnosa s javnošću još dodatno dobija na značaju.

Ivana S: lepo je videti da u ovakvim diskusijama svoj ugao gledanja daju i oni koji nisu striktno vezani za ovu struku. Nema kategorije "padobranaca", barem ne ovde. Više očiju više i bolje vidi, a nekada je izuzetno važno dobiti povratnu informaciju i iz drugog ugla. Samo napred, i radujem se svakom dobronamernom i konstruktivnom komentaru.

Re: granice radoznalosti

Dragana Djermanovic | 15/12/2008, 20:07

@Marko Selaković: poštovani kolega blog izgleda vrlo dobro a opis autora je vrlo šarmantan ;)
Inače, odgovorno tvrdim da ukoliko PR (in house varijanta, mada i u out sorce...) ne zna SVE ne može da da očekivane (maximalne) rezultate. Da bi koncipirali strategiju, definisali stav kompanije ili napisali npr. demanti ili jednostavnu izjavu moramo znati što više i što više pitati... uglavnom mi "grizemo" za info. Sa oskudnim informacijama možemo postići samo istovetne (oskudne) rezultate.
Kakva su tvoja iskustva? Misliš da se može drugačije?

p.s. Prava Riba! hahahaha
Pa nekog bi udarila da ovo kaže a da nije ciničan :)

Re: Granice radoznalosti

Deda | 15/12/2008, 20:32

Ajd ja isto sti i Dragana, samo malo drugacije, tek da vidite da sam PRavi PR...lol
Ako PR zna isto onoliko kao i onaj sto mu postavlja pitanje ( ne vezano da li je krizna, ne krizna ili bilo koja situcaija, onda je PR te kompanije ovca koja prima platu...

Radoznalost

Marko Selaković | 16/12/2008, 00:50

@Dragana: Nezgodna situacija za menadzera za odnose s javnoscu je kada njemu rukovodstvo pokusava da proda pricu...To je jako opasno i sa takvih pozicija je (bez obzira na iskustvo) tesko sveobuhvatno odraditi posao. Licni primer sa jednim klijentom koji ima takav pristup: mogu da se proizvedu efekti, ali bez njihove dugorocne odrzivosti, posto brod pocinje da pusta vodu, najpre u sferi mikro-kriza, a potom i na ozbiljnim pitanjima reputacije.

Za ono "Prava Riba" i udaranje ne sumnjam ni najmanje :)))

@Deda: na sultanovom dvoru u Otomansko doba postojale su tzv. "evet-efendije" (turski: evet = da). Njihov posao bio je da sede na zvanicnim sastancima i mudro klimaju glavom na sve sto sultan ili veliki vezir kazu. Naravno, vremenom je ovaj posao postao visoko sofisticiran, pa su se mogle razlikovati i metode i tehnike klimanja glavom. Medjutim, evet-efendija je imao svoju upotrebnu vrednost, iako njegov posao nije bio niti da zna, niti da razume ono o cemu se prica. Ako nista drugo, njegovo klimanje i te kako je korisceno za davanje jace snage recima mocnika.
E sad: ako nasi poslodavci smatraju da treba da placaju evet-efendiju, a ne pravog i ozbiljnog savetnika, to je njihov problem. Na nama je da ih edukujemo da odnose s javnoscu iskoriste i stave u funkciju poslovnog razvoja. A da ima koleginica i kolega koji jako lagodno plivaju u poziciji evet-efendija - ima ih. Ipak, mislim da ce vreme uciniti svoje i da ce tu pojavu "neinformisanog menadzera za odnose s javnoscu koji samo klima glavom i saopstava iskljucivo ono sto mu se kaze" savremeni tokovi i procesi jednostavno - izbaciti napolje iz poslovne utakmice.

A klijenti?

Jasna | 16/12/2008, 18:31

Poštovani Marko :) možda i ovo pomogne, možda nekada treba da budemo i vrlo pragmatični? Evo primera:
u više navrata je firma za koju radim pokušala da angažuje Agencije za PR prvenstveno kao logistiku i svaki put smo imali utisak da je sve urađeno površno i kao po "defaultu". Takav utisak imamo i dalje... Konsultujemo se sa ljudima iz sopstvene branše a treba videti i šta klijenti kažu?
Mislim da je vrlo teško da neko ko je "outsource" utiče na strategiju poslovanja jedne firme osim ako je izuzetan profesionalac i kojeg (ili njih) pokušamo da angažujemo na osnovu nečije preporuke. A do faze preporuke treba veliki kredibilitet i poverenje. Naši utisci su bili da nam se nije posvetilo dovoljno pažnje i kao da nisu zaista hteli da nas bolje upoznaju. I zato PITAJTE! :))) Što više! A iskustvo i mudar pristup i odnos prema klijentima sam pravi granicu radoznalosti. Ukoliko klijenti dobiju utisak da ste im se posvetili - znači da ste ih dovoljno upoznali i niko neće imati utisak da je bilo koje pitanje škakljivo već da je važno i da ima neki cilj. A rezultati će već doći sami...

A agencije?

Marko Selaković | 16/12/2008, 21:57

Poštovana Jasna, najpre hvala na odličnom doprinosu ovoj diskusiji. Dileme koje ste podigli su na mestu.

Često agencije (ne sve, istina) prave razliku u tretmanu klijenata shodno dubini njihovog novčanika, ne razmišljajući o onoj poslovici da se "svakom pupoljku treba pokloniti jer nikad ne znate u kakav će se divan cvet on možda razviti". Ošljarenje je česta pojava u ovoj branši i zbog pojedinih slučajeva sve agencije mogu izgubiti na kredibilitetu (što već nikako nije dobro).

Međutim, postavlja se i pitanje da li se pre početka realizacije posla jasno definišu sledeće stvari:
1. Ključni komunikacijski ciljevi
2. Opseg komunikacijskih aktivnosti
3. Očekivanja od strane klijenta prema agenciji i podela uloga shodno tome
4. Jasni indikatori postignuća željenih rezultata i načini njihovog merenja.

U principu nisam sklon da prihvatim posao dok sve ovo ne definišemo, upravo zato što takvim vidom planiranja mogućnosti za iznenadjenja (i prijatna i neprijatna) svodite na minimum.

Takođe, i "outsource" i "in-house" menadžer za odnose s javnošću moraju da zavrede poverenje da bi se aktivno uključili u kreiranje poslovne strategije. Stavovi nam se, pak, po ovom pitanju donekle razlikuju. Ne mislim da je preporuka isključivi i ključni kriterijum za angažovanje nekoga - mnogo više od puke preporuke bi trebalo da u tome učestvuju njegova vizija i rešenja ponuđena pre nego što se posao dobije. Nešto što radi u firmi X ne mora nužno da radi u firmi Y i zato je uvek opasno prodavati tzv. gotova rešenja (čemu su takođe pojedine agencije i "profesionalci" skloni).

Posvećenost klijentu je ključna u poslu, a informacije su glavna sirovina za rad menadžera za odnose s javnošću. Kao što krojač ne može da kroji ako ne dobije:
a) model
b) materijal
c) makaze, tako ni menadžer za odnose s javnošću ne može da proizvede pun efekat ako ne dobije:
a) okvir u kojem se kreće
b) što potpunije informacije
c) mogućnost da preuzme odgovornost i inicijativu. Međutim, kao što krojač mora da se obrati poslovođi kad mu ponestane materijala, tako i menadžer za odnose s javnošću mora da se proaktivno postavi prema top menadžmentu ako se suoči sa manjkom informacija. Ako i nakon toga relevantne informacije izostanu - zaista je izlišno govoriti o bilo kakvoj odgovornosti menadžera za odnose s javnošću za neispunjenje komunikacijskih ciljeva.

Case jednog PR-ovca

Snezana Lukovic | 20/12/2008, 01:48

Marko, sa “Granicom radoznalosti” si, u mom slučaju, otvorio “ Pandorinu PR kutiju”.
U dosadašnjem radu, u velikoj svetskoj kompaniji, iskusila sam i in house i out sorce varijantu PR-a. Obe su po mene bile poražavajuće. Out sorce saradnja se ubrzo završila sudskim procesom, a in hose se sprovodi na nivou “internog” PR-a, - naredbe, bilteni, press kliping, kalendari i čestitke. U izuzetnim situacijama, jednom godišnje, izvršavaju se PR zadaci pristigli iz centralnog ofisa,. Sve ostalo je “vakumirano”.
In house:
Moje iskustvo sigurno nije reper, ali verujem da ima još kompanija gde su Odnosi s javnošću sve, samo ne ono što bi trebalo da budu. Ako pokušaš da daš sugestiju, objasniš, ili ne daj Bože usprotiviš se, e onda si nelojalan, nekonstruktivan, nisi timski igrač. U stvari, pokazao si da znaš više od pretpostavljenog, što nikako ne može biti dobro, po tebe, naravno. Kakav Kodeks, trice I kučine…. I da bi zaštitio svoje dostojanstvo, zdrav razum I radio posao koji te ispunjava, šta ćeš nego da kažeš: hvala, I otpevaš sebi-njima “Nikad više, milo moje, nikad više, gotovo je…”
Out sorce:
Nepisano pravilo je da se agencije uzimaju po preporuci, dogovoru, I to nažalost, u većini slučajeva, iz lične koristi naručioca. U tom slučaju, da bi se opravdala sredstva, koja po pravilu nisu mala, onda se prihvataju out sorce sugestije. Onda to izgleda ovako: U četiri zida I četiri oka, predstavnici menadžmenta razgovaraju sa direktorom agencije, koji im prezentuje strategiju, komunikacioni plan. Zamenik generalnog, kome su pored osnovne delatnosti (personal , pravni sektor ili marketing)pridodati I odnosi s javnošću, pojma nema o čemu ovaj drugi priča. I kako neko u postu reče “ samo klima glavom”, I naravno, “oduševljeno” sve prihvata.
Onda se taj kreativni “copy-paste” komunikacijski plan “spušta” Odeljenju koje bi time trebalo da se dalje bavi, naravno u saradnji sa agencijom. Tek tada nastaju muke za PR-ovce koji informacije skupljaju po kuloarima, jer šef odeljenja ne prisustvuje sastancima menadžmenta, a onaj iznad njega ima važnijeg posla od odnosa s javnošću. Glavno je da je Ugovor sklopljen I da sukcesivno stiže aneks, na aneks.
Sve dalje se odvija uz velike muke Pr-a, koji postaje običan trkač po Maratonskom polju, prenoseći informacije od menadžmenta do agencije. Epilog ovakvog klišea je prikrivena međusobna netrpeljivost na relaciji agencije – korporativni PR.
Zaključak:
Gledano iz mog iskustvenog ugla, korporativni PR je “čaša vode, do pola prazna”. No, kako sam ja nepopravljivi entuzijasta, za mene je PR delatnost “do pola puna čaša”.

Imajući u vidu da su članovi DSOJ, PR profesionalci, ljudi koji rade kako u korporativnom sektoru, tako I u agencijama, smatram da udruženim snagama možemo da dođemo do stavova I zaključaka kako da uzajamnim dejstvom odbranimo profesiju, a istovremeno jedni drugima olakšamo rad I uklonimo barijeru nepoverenja I netrpeljivosti.
Mi u stvari jedne druge doživljavamo kao onoga, koji nam otima posao, ne razmišljajući da smo pripadnici istog miljea I da međusobnom podrškom možemo imati obostranu korist.
Pozdrav, uz nadu da se vidimo 25.decembra. Isto vazi i za mladu, cenjenu koleginicu Djermanovic

@Snezana

Marko Selaković | 21/12/2008, 01:33

"Imajući u vidu da su članovi DSOJ, PR profesionalci, ljudi koji rade kako u korporativnom sektoru, tako I u agencijama, smatram da udruženim snagama možemo da dođemo do stavova I zaključaka kako da uzajamnim dejstvom odbranimo profesiju, a istovremeno jedni drugima olakšamo rad I uklonimo barijeru nepoverenja I netrpeljivosti.
Mi u stvari jedne druge doživljavamo kao onoga, koji nam otima posao, ne razmišljajući da smo pripadnici istog miljea I da međusobnom podrškom možemo imati obostranu korist."

Mislim da je ovo sustinski znacajno. Dakle, shvatiti da je STRUKA na prvom mestu, a trzisna utakmica na drugom.

Sa druge strane, dobro je da se iznose primeri prakse i kada to nije bas najsjajnija praksa, kao sto ste Vi, koleginice Lukovic, uradili. Nije sve bajno, sjajno i izvanredno i ne cveta cvece u svakom dvoristu. Svaka cast na hrabrosti i istinskom doprinosu sagledavanju ove teme!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs