Marko Selaković

Blog o društvenim pojavama, odnosima s javnošću, ali i ličnim i profesionalnim dilemama i razmišljanjima autora.

Sami sebi neprijatelji

selak | 02 Septembar, 2009 08:15

Po prirodi posla, ali i u skladu sa ličnim opredeljenjem, analiziram i pratim različite društvene pojave, pre svega u sferama obrazovanja, nauke i privrede. Stanje, svima je jasno, je daleko od sjajnog.

 

Šta je problem, u stvari?

 

Svetska je kriza. Meksički je grip. Sve je to u redu. Međutim...

 

Dok se ozbiljni sistemi bave strategijama prevazilaženja krize i već kreću u razvoj pojedinih delatnosti, u nas je prisutno puko ad hoc preživljavanje. Kod koga ćemo danas da se zadužimo? S kim ćemo danas da pregovaramo? Koga ćemo danas da ugostimo?

 

Bilo bi mnogo lepše da su pitanja: OK, zadužićemo se, ali kako ćemo za 3-5-10 godina taj dug vraćati? Sa kojim zemljama ćemo ostvarivati dugoročnu stratešku saradnju? Ko su nam dugoročni partneri?

 

Čini mi se da toga nema. Sve se svelo na puku igranku za mase i trošenje javnih fondova. U tome naše kolege aktivno učestvuju i zaista dobro rade svoj posao. Nisu pitanje socijalni nemiri, uspeh su besplatni udžbenici. Pusti sad socijalne nemire.

Isto tako: hajde da poteramo hajku na (neosporno veoma restriktivan) Zakon o informisanju, a za to vreme, dok narod glođe kosku i broji poslanike koji će glasati za ili protiv, "proguravamo" zakone koji uređuju oblast planiranja i izgradnje.

 

Nemam nameru da previše političim - sve ovo govorim iz ugla običnog čoveka. Vlast kilava, opozicija kilava. Sistem ne funkcioniše, strategija i vizija ne postoje. A svi znamo - bez vizije i strategije - nedostaje orijentacija. Čim nje nema, nema ni dugoročnog napretka.

 

Sve ovo nateralo me je na razmišljanje: šta je zapravo najveći neprijatelj razvoja Srbije?

Plitko gledajući, reklo bi se: ova Vlada. Ili, iz ugla politički drugačije obojenih, svetska kriza. Možda nekonstruktivna opozicija? Razjedinjena privreda? Tajkuni? Ko zna.

Tvrdim: najveći problem je neznanje. Na svim poljima. Ministri opšte prakse, profesionalni poslanici, ispolitizovani privrednici, parapolitičke nevladine organizacije, sveprisutni sistem selekcije sinova i kćeri, pa za njima podobnih i ćutljivih. Kako u tim uslovima može isplivati čovek sa vizijom? Vrlo teško. No, ovo nije neznanje, ovo je nekompetentnost.

No, i kada patite od odsustva vizije, možete se konsultovati sa onima koji tu viziju kreiraju. E tu nastupa pravo neznanje. Gotovo kompletan srpski establišment, čini se, smatra da sve zna i da sjajno radi svoj posao. Jednostavno, ne sagledava sliku iz različitih uglova, ne konsultuje sektorske ljude. Greše, a ubeđeni su da rade ispravno. Nemaju strategiju, a nadaju se da će ih povoljan vetar dovesti do obale.

 

Sa druge strane, komuniciranje i spinovanje rade se izvanredno. Čini se, ipak, da je zaboravljena stara istina da možeš lagati sve ljude neko vreme ili neke ljude sve vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme. Čini se da se ovo veoma grubo prenebregava. Pustimo sad političare i privrednike, kao i njihovo neznanje, po strani: kao profesionalci ne smemo to činiti, ma koliko bili plaćeni da lažemo. Naš posao je da obezbedimo da se istinite poruke plasiraju na jabolji moguć način. Ako nam Zakon o informisanju to dozvoli. 

 

 

Генерална | Permalink | Komentari (10) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs