Marko Selaković

Blog o društvenim pojavama, odnosima s javnošću, ali i ličnim i profesionalnim dilemama i razmišljanjima autora.

Sami sebi neprijatelji #2

selak | 30 Septembar, 2009 06:57

Kao sto ste mogli da primetite, navijac Tuluza Bris Taton preminuo je juce u Beogradu. Prvih 12 minuta centralne informativne emisije javnog servisa bilo je sinoc posveceno toj vesti.

 

Ima nekoliko stvari oko kojih se u citavoj toj prici valja zapitati:

 

1. Bris Taton, Bog da mu dusu prosti, bio je navijac Tuluza koji je nastradao u navijackoj tuci. Nije on dosao u Srbiju ni da bere cvece, ni da razgleda pejzaze. Zna se ko ide sa sportskim ekipama na udaljena gostovanja - samo zagrizeni navijaci. Ovo, naravno, neumanjuje tezinu onoga sto je ucinjeno.

2. Na forumu navijaca Tuluza niko, ali niko nije u negativnom kontekstu govorio ni o Srbiji, ni o Srbima, ni o srpskim navijacima.

3. Francuski mediji ne pridaju preveliku paznju ovom dogadjaju.

4. Kada je na sred derbija Partizan - Crvena Zvezda pre par godina poginuo sedamnaestogodisnji momak koji je na tribini pogodjen raketom (?!) javnost je uglavnom komentarisala "pa navijac. Sta ste ocekivali?". Kolike i kakve kazne su izrecene?

 

Zasto sakupljam ove cinjenice i povlacim paralelu?

 

Jednostavno, kod nas se SVE mora staviti u dnevnopoliticki kontekst. Eto idealne prilike da stvorimo sliku o nasilnim navijacima i, u kontekstu skorasnjih desavanja i odluka izvrsne vlasti, zabranimo (i) navijacke grupe.

Na stranu da li se meni navijacke grupe svidjaju ili ne svidjaju i da li su politicki orijentisane ili ne, evidentno je da se prica zestoko spinuje.

 

E sad: jos od Makijavelija vazi da u politici cilj opravdava sredstva. To mozda nije lepo, ali je legitimno. Medjutim, u ovom slucaju pojavljuje se sasvim drugi problem:

Zarad dnevnopolitickih poena dugorocno urusavamo reputaciju nase zemlje i naroda. Paradoksalno u citavoj prici je sto se do sada smatralo da smo izgubili medijski rat i da je nasa reputacija posledica negativnih kampanja vodjenih tokom devedesetih. I sta se onda desava?

Od silnih saveta za brendiranje, savetnika za ovo i ono i kojekakve bulumente koja se "ozbiljno" brinula za imidz Srbije i Srba u svetu dolazimo u potpuno neshvatljivu poziciju:

Sami sebi pustamo pricu da smo nasilan narod i nesigurna drzava i tu pricu dizemo na najvisi moguci nivo!!!

Kratkorocna dobit politicke prirode izaziva dugorocnu stetu nacionalnog nivoa. Struka cuti. Mediji reze. Tuzilastvo zvecka najstrozim kaznama. Izvinjavamo se, a niko to od nas ne trazi. Vec vidjeno. Samo sto se ranije nismo izvinjavali.

Katastrofalna komunikacijska greska kakvu, verujem, niko kose iole ozbiljno bavi odnosima s javnoscu ne bi napravio. Osim ako se greska pravi namerno. E, ako je ovaj drugi slucaj u pitanju, u ozbiljnom smo problemu.

 

Neka je Brisu Tatonu laka zemlja, a nama puno srece. Trebace nam.

Lica bez osmeha

selak | 24 Septembar, 2009 08:04

Prekjuce zavrsih mini-seriju sastanaka i resih da u po bela dana dam sebi malo oduska. Sedoh u bastu jednog kafica u blizini Vukovog spomenika i resih da ne radim apsolutno nista, osim da posmatram i analiziram ljude.

 

Gledam - svi se krecu kao roboti, sa maskom na licu, ubrzanim hodom. Preticu jedni druge poput automobila. Jure i zure. Cak i majke sa bebama u kolicima nekuda zure i besno hukcu na penzionere koji ne prate nametnuti tempo.

 

Resih u jednom momentu da analiziram malo detaljnije. Za oko 15 minuta proslo je 250 osoba.

80% se kretalo ubrzanim hodom.

50% onih koji se krecu u paru ili grupi ne razgovaraju. Samo strikaju i cute.

0.8% (2 od 250) je proslo sa osmehom na licu. Jedna od dve osobe sa osmehom je devojka obolela od cerebralne paralize. Taj osmeh i iskonska radost bude neopisivu energiju. Druga osoba sa osmehom je srednjoskolka ili studentkinja.

 

Pitam se: gde jurimo i zasto nema osmeha?

 

Kretanje ljudi u velikom gradu podseca na Braunovo kretanje - nema ni cilj ni smisao, vrsi se na haotican i neopisivo brz nacin. Gde se toliko zuri? Hoce li i majke s bebama u kolicima trpeti kritiku poslodavca, ili izgubiti kakav novac, ako ne stignu na vreme? Hoce li i studenti koji se vracaju sa ispita nesto izgubiti ako ne zure?

 

Ne. To je stil zivota. Nisi u trendu ako nisi bizi. Paz` majku mu...

 

Jednom je jedan trčao - džogirao,
a legendarni Zuko Dzumhur mu, naslonjen na šank, rekao
:
"Samo ti trči! Allah je svakome propisao broj koraka,
pa ti požuri potroši svoje
".
 

 

Osmeh, sta to bese? Nema radosti, nema zivotnosti u onome sto radimo. Cini mi se da ljudi vise ne prepoznaju potrebu da se raduju svom poslu, obicnom lepom danu, nekim sitnim stvarima, deci. Radujemo se neiskreno, izvestaceno i preodmereno. E da, ne smes da budes nasmejan - neozbiljan si...

 

Radujte se svemu cemu mozete da se radujete! Lepse je i mnogo vrednije ostvariti unutrasnju harmoniju i mir nego biti u grcu i neprestanoj borbi za sticanje materijalnih dobara, otplacivanje kredita, podizanje plate...

 

Ako ce me kredit za veliku kucu ili menadzerska pozicija u fensi firmi kostati osmeha i radosti - ne trebaju mi. Osmeh nema cenu.

 

Udelite ljudima osmeh. Pogledajte ih na ulici. Osmehnite se teti na salteru. Budite vedri. Ne dozvolite da postanete robovi svakodnevnog zivota. 

 

Ma, uzivajmo u zivotu sto vise. 

 

 

Autoritarni autizam

selak | 20 Septembar, 2009 09:01

Najpre zelim da naglasim da se ni naslov, ni sadrzaj ovog teksta ne odnose na osobe koje pate od autizma kao bolesti. Ne bavim se istrazivanjima u polju autizma kao psihosomatskog poremecaja. Pravim bolesnicima treba pruziti svu pomoc i obezbediti inkluziju. Drugo pitanje je: sta cemo sa zdravima, uz to vrsiocima vlasti, koji se ponasaju kao autisti?

 

Pogledajmo sledece situacije:

 

Situacija 1: govori se o krizi na sva usta, a u sluzbenu posetu Uzicu troje ministara ide u konvoju od 10 (deset) automobila. Istovremeno, delegacija Parlamenta sa sve prevodiocem (sic!) i telohraniteljima nalazi se u Australiji, a otvara se i sedma po redu institucija koja se bavi ravnomernim razvojem opstina, o cemu smo vec govorili (izvor: http://www.blic.rs/politika.php?id=111561 )

 

Situacija 2: u eri tzv. demokratskog drustva, nakon Zakona o informisanju i udara poreske policije na "Kurir" (za ovo se ne mogu izjasnjavati da li je legitimno, neka istrazni organi rade svoj posao, ali trenutak je vrlo indikativan), stize i zabrana javnih okupljanja u centru grada (izvor: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=09&dd=20&nav_category=11&nav_id=382355 )

 

Situacija 3: vise kandidata za izbor sudija (dakle, organ sudske vlasti) kontaktiralo me je u proteklih 10 dana sa molbom da im pomognem kroz ostvarivanje kontakta sa visokim zvanicnicima pojedinih ministarstava (dakle, izvrsne vlasti). Tvrde da im je to zivotno vazno za (re)izbor i da drugacije ne mogu da prodju. Nisam prihvatio da im pruzim takvu "pomoc", naravno, posto i dalje zelim da verujem u odvojenost barem ova dva nivoa vlasti. Sa druge strane, zar nije izvrsna vlast na skandalozan nacin sugerisala sudskoj da obustavi izvrsenja po radnim sporovima, ili smo vec to zaboravili? (izvor: http://www.blic.rs/politika.php?id=89534 )

 

Ako ove tri situacije posmatramo uporedno, namece se jasan zakljucak:

- Svi nivoi vlasti potpuno se autisticno i bahato ponasaju, ne vodeci racuna o drzavi i gradjanima, licemerno govoreci jedno, a radeci drugo. Nije li to odlika autoritarnih rezima?

 

- Izvrsna vlast uplivava bez posledica i u druga dva nivoa vlasti. Nije li to odlika autoritarnih rezima?

 

- Nakon ozbiljnih limita po pitanju slobode govora, koji se, na srecu, ne odnose na internet zajednicu (valjda ce amandmanima i nju obuhvatiti), sada ogranicavamo i slobodu okupljanja. Dakle, vlast se plasi bunta i kritike i te dve stvari saseca u korenu. Nije li i ovo odlika autoritarnih rezima?

 

Elem: je li ovaj rezim autoritaran? Usudio bih se, mozda preostro, da kazem da ima odredjene elemente autoritarnosti. Je li autistican? Apsolutno jeste. Zato i postavljam tezu o autoritarnom autizmu, kao vrlo opasnom vidu privremenog poremecaja svesti kojem se mora stati na kraj pod hitno. Kad govorim o stajanju na kraj ovakvom ponasanju, mislim pre svega na ozbiljnu promenu pristupa u vodjenju politike, i kod vlasti, i kod opozicije. Hajde jednom da se orijentisemo ka rezultatima, a ne ka retorici i sankcijama.

 

Na kraju: svaka cast mojim kolegama koji uspevaju da ovakve situacije zabasure i stvore sliku o progresivnoj Srbiji. Meni je sve vise i sve cesce u glavi tada groteskna metafora Vuka Draskovica: "U Srbiji je strah da će sutra biti gore od danas. Današnja Srbija me podseća na pticu iz indijanske mitologije koja leti unazad. Tako je sve bliža devedesetim, a sve dalja od današnjeg vremena". U tom momentu to je bila groteska. Danas je to, na nesrecu, nasa realnost.

 

Zaboravili ste pricu o Ciricu, Homenu i sudovima??? Da, da. Pamcenje u Srba definitivno traje i krace od 6 meseci. Sveti Nikolaj Velimirovic ipak nije bio u pravu. Krace je to, krace.

Usteda ili sminka???

selak | 18 Septembar, 2009 08:13

Puno slusamo ovih dana o neophodnosti racionalizacije poslovanja u javnom sektoru. Nekoliko fascinantnih stvari pojavljuje se u tom kontekstu:

 

1. Niko ne zna koji je tacan broj zaposlenih u javnom sektoru. Prosto je neverovatno da takav podatak ne postoji.

 

2. Procene neophodne racionalizacije krecu se od 11.000 do 50.000. Ima li bilo kakvog dogovora unutar izvrsne vlasti po ovom pitanju?

 

3. Najiritantnije je sto se pod pojmom "racionalizacija" podrazumeva iskljucivo smanjenje broja zaposlenih, a ne optimizacija ucinka sistema.

 

Ovim poslednjim cemo se nesto detaljnije pozabaviti. Naime, racionalizacija poslovanja podrazumeva da se za isti novac proizvodi vise, a ne da se za isti novac proizvodi isto ili manje, uz neznatno smanjen broj izvrsilaca. Mnoge su mogucnosti da se takav pomak postigne: od sagledavanja ucinka svakog zaposlenog, preko resavanja dvostrukih nadleznosti i ukidanja paralelnih struktura (broje do 7 nadleznih institucija sa manje-vise istim ovlascenjima kada govorimo o regionalnom razvoju, odnosno do 5 kada govorimo o procesima u obrazovanju), pa do jasnog planiranja procesa unutar organizacije (dakle, da se za svaki proces tacno zna: kada on pocinje, na koji nacin se odvija, koji su resursi potrebni, koji je njegov ishod i kako se meri njegov rezulta). Ne, nista od ovoga nam nije potrebno, vazno je jedino da smanjimo broj zaposlenih.

 

Iskustva sa reformom srednjeg strucnog obrazovanja jasno govore da je promenom u organizacionoj strukturi, ulaganjem u strucno usavrsavanje, uspostavljanjem sistema evaluacije i jasnom podelom nadleznosti moguce postici znatno veci ucinak svih zaposlenih. Zasto se takav pristup ne primenjuje?

 

Pojedine kolege iz lokalnih samouprava lepo su se obsetile da gradske/opstinske sluzbe pretvore u agencije ciji je osnivac lokalna samouprava i da na taj nacin formalno smanje broj zaposlenih (zaboga, ti ljudi vise nisu zaposleni u opstini, oni sada rade u "Gradskoj agenciji za to i to d.o.o."). Da li se time postize usteda?

Ne, naravno. I dalje se prebacuje novac za plate, racune, poslovanje, putne troskove...I vuci siti i ovce na broju.

 

Evidentno je - menjajmo sve, da ne bismo promenili nista. Otpor sistema promenama moguce je razbiti jedino ako svest o neophodnosti promena imaju oni koji sistem vode. Nemam utisak da je za tako nesto zrelo.

 


 

Da zakljucim: pojedinci cine sistem, lider pokrecu njegovu promenu. Ova i ovakva racionalizacija predstavlja kozmetiku uzrokovanu cinjenicom da drzava nema novca, da je narod sve nervozniji i da je potrebno skupiti poneki poen i nevoljno ispuniti nametnutu obavezu.Sa takvim pristupom necemo daleko stici - sustinskih unapredjenja nece biti. A bez poboljsanja funkcionalnih karakteristika javnog sektora samo smanjivanje aparata dugorocno nece znaciti ama bas nista.  

Drustvo (ne)znanja

selak | 04 Septembar, 2009 08:02

Slusamo cesto ovih dana: hocemo drustvo znanja, hocemo evropske standarde, kvalitetno obrazovanje dostupno svima, nova skolska godina donosi optimizam.

 

Da li realna slika korespondira sa ovim sto cujemo?

 

Iz ugla aktivnog rada na reformi srednjeg obrazovanja u Srbiji, mogu mirne duse da odgovorim: ne.

 

Evo i nekih podataka koji potkrepljuju cinjenicu da prostora za optimizam, bar za sada, nema previse:

 

Čini se da, usled odsustva strategije i nejasnih prioriteta, Srbija ne prati trendove i ne izdvaja dovoljna sredstva, prenebregavajući pri tome da je znanje najvažniji resurs za razvoj zemlje. Trenutno je procenat budžeta koji Srbija izdvaja za obrazovanje jedan od najnižih u Evropi. Budžetom za 2008. predviđeno je 3,6 odsto ukupnog BDP-a. Ta suma je pala na oko 3 odsto u 2009. godini zato što je globalna ekonomska kriza primorala na smanjenja u svim delovima budžeta. Poređenja radi, Bosna i Hercegovina ulaže 3,8 odsto svog BDP-a u obrazovanje, dok Hrvatska troši oko 5 procenata, a u zemljama Evropske Unije ta stopa je veća od 6 procenata.  

Po pitanju izdvajanja za nauku, Srbija izdvaja 0,3% svog BDP, dok taj procenat u zemljama EU varira od 1,3% do 4,3%.

Dalje: podaci iz kabineta predsednika Srbije pokazuju da je svaka četvrta škola u Srbiji starija od 60 godina, dok je školska oprema u proseku stara 42 godine. Prema Ministarstvu omladine i sporta, više od polovine srpskih škola ne ispunjava zakonske norme kada su u pitanju fiskulturne sale i njihova oprema.

 

Valja pitati druga koji rukovodi prosvetom: sta je drustvo znanja?

 

Evo da pomognem u odgovoru:  društvo znanja ne počiva isključivo na obrazovanju i nauci. Ono zavisi od tehnološkog razvoja, mogućnosti da se znanje i informacija brzo prenese i primeni, kao i od odgovarajuće reakcije drugih društvenih celina. Samim tim, obrazovanje i nauka ne smeju se posmatrati kao izolovani sistemi i ne mogu se razvijati nezavisno od društva u celini. Zbog toga razvoj savremenog društva znanja nije samo u domenu obrazovnog sistema, već zavisi od međusobne povezanosti i usklađenosti različitih sektora. Moze li sad odgovor? Sumnjam.

 

Drustvo znanja podrazumeva da obrazovanje bude generator razvoja zemlje. Zelimo li svi mi tako nesto? Cini mi se da svako normalan zeli.

 

Moze li se do ovog cilja bez vizije i strategije? Tesko.

 

Ima li Ministarstvo prosvete strategiju? Verovali ili ne, nema. Ima je samo srednje strucno obrazovanje (na period 2005-2010, pri cemu je akcioni plan za nju donet pocetkom ove, 2009. godine). Istovremeno, cini mi se da srednje strucno obrazovanje i jeste najuredjeniji i najinovativniji segment sistema obrazovanja u ovom trenutku.

 

Kazu, medjusektorske strategije resavaju stvar. Da, donekle. I, da se razumemo, neophodne su. No, same medjusektorske strategije ne uredjuju osnovnu oblast obrazovanja. Strategiju za smanjenje siromastva, na primer, neophodno je primeniti, ali ona, i pored dela koji se dotice obrazovanja, ne moze biti noseci stub strateskog planiranja razvoja delatnosti.

 Ako bismo plasticno pokusali da prikazemo ovu situaciju u praksi, medjusektorske strategije obezbedjuju da vam jedan zid kuce bude okrecen, dok su dva omalterisana, a cetvrti uopste nije izgradjen. Sto je najcrnje, uopste nemate projekat kako ta kuca treba da izgleda, ne znate joj povrsinu, spratnost niti materijale koje cete koristiti.

 

Uzgred: da li je sistemski resen trougao privreda-obrazovanje-nauka? Opet da odgovorim: ne bas.

Stanje skola je vecini citalaca u dobroj meri poznato. Sam sistem, istovremeno, obiluje dvostrukim strukturama i paradoksima. O politickim uticajima ne zelim ni da govorim - pre nekoliko dana jedan od najuspesnijih direktora skola bio je prinudjen da podnese ostavku. O detaljnim razlozima drugom prilikom, mislim da je sve samo po sebi jasno.

 

Na kraju: ako znanjem ne vladaju ucitelji, znanjem ne mogu ovladati ni ucenici. Kakav je kvalitet nastave na svim nivoima, posebno u osnovnim skolama?

Ovo je tek povrsina problema. Ici cemo dalje u dubinu. Decentralizacija obrazovanja, planiranje upisne politike, depolitizacija obrazovnog sistema, uvodjenje standarda u obrazovanju i ocenjivanju, pitanja su koja treba dalje otvarati i obradjivati.

 

 

 

 

 

 

Sami sebi neprijatelji

selak | 02 Septembar, 2009 08:15

Po prirodi posla, ali i u skladu sa ličnim opredeljenjem, analiziram i pratim različite društvene pojave, pre svega u sferama obrazovanja, nauke i privrede. Stanje, svima je jasno, je daleko od sjajnog.

 

Šta je problem, u stvari?

 

Svetska je kriza. Meksički je grip. Sve je to u redu. Međutim...

 

Dok se ozbiljni sistemi bave strategijama prevazilaženja krize i već kreću u razvoj pojedinih delatnosti, u nas je prisutno puko ad hoc preživljavanje. Kod koga ćemo danas da se zadužimo? S kim ćemo danas da pregovaramo? Koga ćemo danas da ugostimo?

 

Bilo bi mnogo lepše da su pitanja: OK, zadužićemo se, ali kako ćemo za 3-5-10 godina taj dug vraćati? Sa kojim zemljama ćemo ostvarivati dugoročnu stratešku saradnju? Ko su nam dugoročni partneri?

 

Čini mi se da toga nema. Sve se svelo na puku igranku za mase i trošenje javnih fondova. U tome naše kolege aktivno učestvuju i zaista dobro rade svoj posao. Nisu pitanje socijalni nemiri, uspeh su besplatni udžbenici. Pusti sad socijalne nemire.

Isto tako: hajde da poteramo hajku na (neosporno veoma restriktivan) Zakon o informisanju, a za to vreme, dok narod glođe kosku i broji poslanike koji će glasati za ili protiv, "proguravamo" zakone koji uređuju oblast planiranja i izgradnje.

 

Nemam nameru da previše političim - sve ovo govorim iz ugla običnog čoveka. Vlast kilava, opozicija kilava. Sistem ne funkcioniše, strategija i vizija ne postoje. A svi znamo - bez vizije i strategije - nedostaje orijentacija. Čim nje nema, nema ni dugoročnog napretka.

 

Sve ovo nateralo me je na razmišljanje: šta je zapravo najveći neprijatelj razvoja Srbije?

Plitko gledajući, reklo bi se: ova Vlada. Ili, iz ugla politički drugačije obojenih, svetska kriza. Možda nekonstruktivna opozicija? Razjedinjena privreda? Tajkuni? Ko zna.

Tvrdim: najveći problem je neznanje. Na svim poljima. Ministri opšte prakse, profesionalni poslanici, ispolitizovani privrednici, parapolitičke nevladine organizacije, sveprisutni sistem selekcije sinova i kćeri, pa za njima podobnih i ćutljivih. Kako u tim uslovima može isplivati čovek sa vizijom? Vrlo teško. No, ovo nije neznanje, ovo je nekompetentnost.

No, i kada patite od odsustva vizije, možete se konsultovati sa onima koji tu viziju kreiraju. E tu nastupa pravo neznanje. Gotovo kompletan srpski establišment, čini se, smatra da sve zna i da sjajno radi svoj posao. Jednostavno, ne sagledava sliku iz različitih uglova, ne konsultuje sektorske ljude. Greše, a ubeđeni su da rade ispravno. Nemaju strategiju, a nadaju se da će ih povoljan vetar dovesti do obale.

 

Sa druge strane, komuniciranje i spinovanje rade se izvanredno. Čini se, ipak, da je zaboravljena stara istina da možeš lagati sve ljude neko vreme ili neke ljude sve vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme. Čini se da se ovo veoma grubo prenebregava. Pustimo sad političare i privrednike, kao i njihovo neznanje, po strani: kao profesionalci ne smemo to činiti, ma koliko bili plaćeni da lažemo. Naš posao je da obezbedimo da se istinite poruke plasiraju na jabolji moguć način. Ako nam Zakon o informisanju to dozvoli. 

 

 

 
Powered by blog.rs